ZAŠTO SE SA TEROROM „MORA“ ŽIVETI

U svom izveštaju početkom aprila ove godine analitičar Stratfor-a, Pol Stjuart,ukazao je na to da i pored uspeha evropskih vlasti da pohapse na desetine osoba povezanih sa terorističkim napadima u Parizu i Briselu da se hapšenja bave samo neposrednom opasnošću ali ne i korenom problema. „Dokle god ideologija džihadizma preživljava i sve dok su evropski muslimani marginalizovani i obespravljeni evropske službe bezbednosti neće moći da reše ovaj problem. Vlast neutrališe samo neposrednu opasnost ali ne i uzroke.“-zaključio je Stjuart. Da je bio u pravu ubrzo je potvrdila i serija terorističkih napada širom Francuske i Nemačke preteći da eskalira u sukobe širih razmera.

Dok je po evropskim ulicama prštala krv njenih građana, u Briselu se 18.juna održao 25.po redu sastanak Saveta Evrope i Zalivskog saveta  za saradnju koji uključuje Saudijsku Arabiju, UAE, Kuvajt, Katar, Bahrein i Oman. Tom prilikom visoki predstavnik Eu za spoljnu politiku i bezbednost, Federika Mogerini, ponosno je izjavila da su zalivske zemlje četvrto po redu izvozno tržište Evropske unije sa trgovinskim prometom koji je u 2015.god.iznosio 155,5 milijardi dolara i godišnjim rastom od +15% i dodala:“Mi ćemo uklanjanjem prepreka za trgovinu, zaštitom i daljim ulaganjima produbljivati naše odnose.“ Saudijski ministar spoljnih poslova A. Al-Džubeir i Mogerinijeva saglasili su se takođe da će se zajedničkim snagama boriti protiv ID i raditi na sprečavanju radikalizma kao i to da će zalivske zemlje i dalje podržavati „umerenu opoziciju “ u Siriji. Inače valja podsetiti da umerenu opoziciju koju podržavaju Saudijci u Siriji čine grupacije  Džejš al-Islam i Ahrar al- Šam koje je i sam američki sekretar Džon Keri nedavno nazvao podružnicama Al-Kaide.

Međutim, u ime 155 milijardi dolara uzrok problema o kojem je za Stratfor pisao P.Stjuart nije se smeo pomenuti. O izdašnom finansiranju islamskih nevladinih i „humanitarnih“ organizacija, te islamskih centara i imama širom Evrope i to ponajviše sredstvima zalivskih zemalja, a koje šire jednu opasnu i vrlo netolerantnu verziju islama među otuđenom evropskom omladinom- na ovom sastanku reči nije bilo. Takođe treba podsetiti da se samo na nekoliko koraka od sedišta Evropske komisije u Briselu nalazi najveći islamski centar u Belgiji čiju je izgradnju i rad finansirala upravo Saudijska Arabija  i to posredstvom Svetske islamske lige-Rabite. Zanimljivo je i poučno da istorija ovog islamskog centra i džamije počinje još davne 1967.god. kada su belgijske državne kase bile prazne i zemlja je tragala za mogućnošću jeftine kupovine nafte što je primoralo belgijskog kralja Boduena da sklopi sporazum sa saudijskim monarhom F. Al-Azizom da u zamenu za jeftinu naftu odobri izgradnju džamije i obrazovanje imama prepusti svojim saudijskim prijateljima. Upravo se imami ove džamije danas smatraju odgovornim za radikalizaciju i getoizaciju sada već zloglasne četvrti Molenbek o čemu je nakon briselskog terorističkog napada pisao nemački Dojče Vele.

Da su saudijski petrodolari postali više nego uspešno sredstvo političkog pritiska potvrđuje i zvanično saopštenje američkih vlasti da Saudijska Arabija ni na koji način nije umešana u terorističke napade 11.septembra 2001.god. i to pored očiglednih dokaza koji ukazuju na suprotno nakon obelodanjivanja spornih 28 stranica izveštaja o napadu. Potpuno oslobađanje od bilo kakve odgovornosti Saudijske Arabije došlo je pod „diskretnom“ pretnjom Saudijaca da će povući 750 milijardi dolara kapitala iz Amerike posle čega je usledilo veoma brzo „otopljavanje“ saudijsko-američkih odnosa i još jače učvršćivanje postojećeg savezništva.

Upravo u tom duhu ali i duhu nestabilne situacije u Turskoj, koju Saudijci vešto koriste kako bi izvršili što jači upliv i potisnuli ne tako zanemarljiv turski uticaj među evropskim muslimanima, treba posmatrati najnoviju diplomatsku i investitorsku saudijsku ofanzivu po Evropi koja nije zaobišla ni Zapadni Balkan. Na sastanku održanom 28.jula u Sarajevu, predsedavajući Saveta ministara BiH, D.Zvizdić i ministar za verska pitanja Kraljevine Saudijske Arabije, S. Alu Šejh izrazili su zadovoljstvo nizom potpisanih sporazuma između dve zemlje koji olakšavaju upliv arapskim investitorima, a ministar za civilne poslove BiH, A. Osmanović, najavio je izradu memoranduma o saradnji dve zemlje u oblastima obrazovanja, naučne i tehničke saradnje. U razgovoru o tome kako će se trošiti arapske investicije u BiH, oblast obrazovanja bila je ključna tema što i jeste poznata saudijska strategija sa dugoročnim posledicama na već značajno izmenjenu religijsku panoramu u posleratnom periodu i to širenjem ortodoksnog salafitskog tumačenja islama među ovdašnjim muslimanima. Samo dva dana pre ovog sastanka u Srbiji je okončana privatizacija hotelskog kompleksa na Vlasinskom jezeru i to u korist investitora iz Katara. Katarski investitor je najavio da je ovo tek početak arapskog ulaganja u Srbiju.

Izgleda da je bilo neophodno da dodje do toga da džihadisti u srcu Evrope, u Normandiji, zverski prekolju sveštenika u crkvi da bi neko progovorio o suštini problema u borbi protiv islamskog terorizma. Poglavar rimokatoličke crkve, papa Franja, nedavno je dao izjavu kojom je šokirao svet poručivši da za terorizam ne snosi odgovornost islam već svetska ekonomija koja se klanja bogu novca. „Postoji rat za novac. Postoji rat za prirodne resurse. Postoji rat za dominaciju nad ljudima. Možda neki misle da govorim o verskom ratu.“- rekao je papa za Volstrit žurnal.

Poput Evropske unije koja ropće pod udarom ekonomske krize tako i Zapadni Balkan vapeći za investicijama u cilju poboljšanja životnog standarda i ekonomije ne bira goste koje zove u posetu. Takvim nepromišljenim potezima politička elita jeftino prodaje duše evropske muslimanske omladine utirući put stvaranju novih Molenbeka i Gornjih Maoča. I na kraju, svima je valjda jasno  zašto nam zvaničnici uporno govore kako se sa terorom „mora“ živeti!

TEKST OBJAVILI INTRNET MAGAZIN NOVI STANDARD I VIDOVDAN

TRAGOVI MOSADA IZA MASAKRA U NICI I MINHENU

U samo jednoj nedelji Evropu su potresla tri teroristička napada-u Nici, Vicburgu i Minhenu. Za prva dva odgovornost je preuzela ID dok za poslednji zvanične informacije glase da nema „apsolutno“ nikakve veze sa islamskim terorizmom te da je reč o samostalnom činu „psihički poremećenog“ pojedinca motivisanog video igricama.Dok se tela 84 žrtve masovnog pokolja u Nici takoreći nisu ni ohladila,niti žrtve napada u Vicburgu oporavile, pucnjava u blizini tržnog centra Olimpija u Minhenu odnela je još 10 ljudskih života (uključujući i napadača) i 27 ranjenih civila.

Dok se napad Avganistanca u vozu u Vicburgu tretira kao izolovani slučaj radikalizovanog pojedinca, masovne masakre u Nici i Minhenu od samog početka prate brojne kontroverze začinjene medijskim spinovima i dezinformacijama od strane najviših državnih zvaničnika, naročito u Francuskoj u kojoj je nacionalna žalost već probijena besom i političkim podelama. Najnoviji zahtev francuskog pravosuđa da se uništi sav video materijal koji su zabeležile kamere u Nici, a koji svedoči o stravičnom pokolju 14.jula sa obrazloženjem „da bi se izbeglo nekontrolisano širenje slika“ dodatno je uznemirio javnost obavijajući ovaj slučaj još jednim velom tajne i utirući put tako brojnim spekulacijama o tome ko zaista snosi odgovornost za ono što se desilo na proslavi Dana Bastilje. U slučaju Minhen i pored zvaničnog obaveštenja policije da se radi o samostalnom činu „psihijatrijskog slučaja“ ostalo je prilično nejasno i nelogično da je tinejdžer inspirisan video igricama pucao u masu ljudi uz povike:“ Ja sam Nemac!“ i psovke upućene strancima što je ostalo zabeleženo na video snimcima.

Tragajuci za informacijama koje bi razrešile ovakve enigme španska televizija HISPAN TV je 23.jula objavila informacije koje ukazuju na moguću povezanost izraelske obaveštajne službe MOSAD sa napadima u Nici i Minhenu pozivajući se pritom na američki informativni i istraživački portal VETERANS TODAY kao i dokumenta koja je 22.jula objavio dr Kevin Beret, arabista i islamolog, inače dobro poznat američkoj javnosti kao oštar kritičar „globalnog rata protiv terorizma“. Prema navodima pomenutih izvora nije tek puka slučajnost to što se upravo nemački novinar Ričard Gutjaher inače povezan sa izraelskom obaveštajnom službom prvi našao na licu mesta u oba slučaja, prvi fotografisao i snimio video materijal o masovnim pokoljima i zatim iste te zapise distribuirao putem društvene mreže Tviter. Gutjaher je inače oženjen Ejnom Vilf obaveštajcem izraelske tajne službe koja je svojevremeno radila i kao savetnik za spoljne poslove tadašnjeg potpredsednika izraelske vlade Šimona Peresa (2004-2007).

Pored toga španska televizija takođe precizira da se napad u Minhenu dogodio tačno na dan 72-godišnjice tzv. „lažne zastave“- operacije koja je dovela do stvaranja države Izrael na Bliskom istoku, a koja je sprovedena 22.jula 1946.god. što je dovelo do uništenja hotela Kralj David, tadašnjeg sedišta vojne komande britanskog mandata u Palestini i prouzrokovalo smrt 92 ljudi. Operacija je bila izvršena od strane Izraelaca koji su bili obučeni u arapsku odeću i međusobno komunicirali na arapskom.

Prema ovim navodima cilj napada u Minhenu bi mogao da bude pokušaj izazivanja mržnje i nepoverenja između muslimanskih zajednica i hrišćana u zemlji što bi Izraelu išlo u korist.

Naravno, ovakve informacije za sada treba prihvatiti sa određenom dozom rezerve jer su još uvek samo na nivou spekulacija koje medijska spinovanja samo dodatno podgrevaju, ali je takođe i malo verovatno da ćemo pravu istinu o poslednjim terorističkim napadima i eventualnoj umešanosti tajnih službi u njihovo sprovođenje ikada i saznati.

TEKST OBJAVIO MAGAZIN VIDOVDAN

SKRIVENA ISTINA O TERORISTI IZ NICE

Na dan proslave francuskog nacionalnog praznika 14. jula poznatog kao Dan Bastilje, Francusku je potresao još jedan u nizu terorističkih napada. U masu okupljenih građana i turista u Nici, koji su posmatrali vatromet povodom praznika, zaleteo se islamski terorista za volanom kamiona teškog 19 tona. Konačan bilans masakra je 84 mrtvih i 202 povređena civila od kojih se 50 njih još uvek bori za život.

Više nego oskudne informacije vezane za počinioca ovog stravičnog čina kao i kontradiktorne izjave francuskih zvaničnika unele su zabunu u javnost bez jasne predstave o tome ko je zaista odgovoran za ono što se dogodilo te noći u Nici.

Francuski premijer Manuel Vals je u prvom obraćanju javnosti izjavio da je reč o teroristi „verovatno povezanim sa radikalnim islamom na ovaj ili onaj način“, a ministar unutrašnjih poslova Bernar Kaznev na pitanje novinara da li je motiv napada bio džihadistički odgovorio da to ne može da potvrdi. Ono što se znalo da je napadač bio tuniskog porekla i da je od ranije bio poznat policiji zbog krađe i nasilja ali ne i službama bezbednosti zbog mogućih kontakata sa terorističkim grupama. Konačno, posle jučerašnjeg sastanka u Jelisejskoj palati i objave ID koja je u međuvremenu preuzela odgovornost za napad, Kaznev je izneo javnosti i prve zvanične rezultate istrage. Pri tome je rekao da terorista Muhamed Lauež Bulel „nije bio poznat obaveštajnim službama jer je brzo radikalizovan poslednjih godina.“ U njegovom domu nije pronađeno ništa što bi ga povezalo sa ID. Ministar je takođe dodao da je ovo napad „novog tipa“ koji „pokazuje izuzetne teškoće u borbi protiv terorizma“.

Dok su vlasti putem medija bile zauzete pripremanjem terena da se terorista iz Nice proglasi „usamljenim vukom“ ili „psihički neuravnoteženom“ i „depresivnom“ osobom, internetom su polako počele da cure stvarne informacije vezane za počinioca i to uglavnom od strane tuniskih blogera i nezavisnih medija.

Tako je tuniski portal TUNISIE SECRET koji vodi nekolicina blogera iz Tunisa i Francuske pozivajući se na policijske izvore iz vremena Ben Alija objavio da je terorista iz Nice sin radikalnog islamiste i istaknutog člana tuniske političke stranke En Nahda (Preporod) koja je deo aktuelne tuniske koalicione vlade. Navodi se takođe da je M. L. Bulel (31) rodom iz grada Msekena (u blizini letovališta Sus) i nije francuski državljanin tuniskog porekla kako navode mediji već Tunižanin koji od 2011. god. živi u Francuskoj sa uredno dobijenom boravišnom dozvolom stečenom na osnovu braka sa Francuskinjom tuniskog porekla sa kojom ima troje dece. Sve do svrgavanja Ben Alija 2011. god. otac M.L. Bulela bio je pod policijskom prismotrom da bi tokom „jasmin revolucije“- koju je svom snagom podržala tadašnja francuska vlast sa Sarkozijem na čelu- postao jedan od lokalnih lidera grada Msekena.

Da bi se stekla jasnija predstava o ideološkom miljeu u kojem je M. L. Bulel odrastao i koji je bez sumnje presudno uticao na način na koji će ovaj mladić da okonča i svoj i živote desetina sasvim nedužnih ljudi potrebno je ukratko se osvrnuti na istorijat i ideologiju ovog doskora radikalnog a odnedavno „umerenog“ islamističkog pokreta.

Ponikao u okrilju Muslimanskog bratstva pokret En Nahda bio je žrtva permanentnog progona kako pod Ben Alijem tako i pod vlašću njegovog prethodnika Habiba Burgibe. Nakon “ jasmin revolucije“ preuzima vlast u Tunisu ali je posle dve godine bio primoran da je napusti zbog duboke političke krize da bi 2014.god. ponovo ušao u vladu kao koalicioni partner sekularnoj Nida Tunis. Sve do 2013.god. En Nahda je otvoreno delovala sa terorističkom grupacijom Ansar Aš Šarija koja je kasnije većinu svojih aktivnosti prebacila u Libiju, a En Nahda je pod pritiskom Zapada bila primorana da se zvanično ogradi od radikalnih salafitskih grupacija. U maju ove godine stranka En Nahda  doživljava svojevrsnu ideološku mutaciju i prema rečima njenog osnivača i lidera Rašida El Ganušija koji je koliko do juče zagovarao strogu primenu šerijatskog prava i teokratiju En Nahda „napušta politički islam i priklanja se demokratskom islamu“. Stranka se danas opisuje kao „umereno islamistička“, zagovara demokratiju, priznaje politički pluralizam i podržava „dijalog“ sa Zapadom. Preobučen u novo demokratsko ruho lider stranke Ganuši biva primljen u prvu zvaničnu posetu Francuskoj od 21.-24. juna ove godine- što će reći-nepunih mesec dana pre stravičnog terorističkog masakra u Nici!

Imajući sve ovo u vidu ne treba ni da čudi kako je sin istaknutog tuniskog „revolucionara“ ostao ispod radara bezbednosnih struktura kao ni to što je Rojters bombardovao svetsku javnost informacijama da M.L. Bulel „nije bio poznat tuniskim vlastima po radikalnim i islamističkim stavovima“. Međutim prosto je zapanjujuća licemerna izjava B. Kazneva da M.L. Bulel nije bio poznat bezbednosnim službama jer se „radikalizovao na brzinu“ poslednjih godina.

Ispostavlja se, nažalost, da je francuski narod još jednom žrtva nepisanog kodeksa „političke korektnosti“ i duboko protivrečne spoljne politike koja je Francusku pre par dana koštala još 84 ljudska života. Jasno je valjda  zašto se sada sa terorom „mora“ živeti !

TEKST OBJAVILI MAGAZIN VIDOVDAN I CARSA

ZAŠTO SE PALMIRA MORA PONOVO PODIĆI

Prošlonedeljni koncert ruske filharmonije u drevnoj Palmiri odisao je pre svega  jednom dubokom simbolikom koja ga je učinila jedinstvenim i neponovljivim. Održan je na jednom posebnom mestu, mestu koje je oduvek bilo simbol ljudske civilizacije, mestu gde se ona stvarala i gradila.

Smeštena na istorijskom Putu svile koji je povezivao Kinu, Indiju i Persiju sa Rimskim carstvom, Palmira je postala jedan od najznačajnijih kulturno-trgovačkih centara antičkog sveta i vremenom se pretvorila u jedinstveni spoj grčko-rimske civilizacije, persijskih uticaja i lokalnih tradicija. Tokom svoje dvomilenijumske istorije grad je bio pod vlašću Vizantije, Pravednog, Umajadskog te Abasidskog halifata…Pod Osmanlijama je bio sve do 1918. god. a onda deo Sirijskog kraljevstva i francuskog mandata. Jedni su je vremenom gradili, drugi pustošili, dolazili,  prolazili i odlazili, a Palmira im odolevala do današnjih dana kao večiti spomenik ljudske kulture. Postala je tako simbol kulturne različitosti i tolerancije sirijskog naroda zbog čega se i smatra jednom od kolevki ljudske civilizacije i kao takva uvrštena je na Uneskovu listu svetske baštine.

Palmira je nedavno ponovo stradala kada su pripadnici tzv. Islamske države slamajući otpor sirijskih vladinih snaga u maju 2015. god. zauzeli grad. Pored toga što je oko 600 ljudi postalo žrtva divljačkog masakra, džihadisti su uništili i brojne antičke građevine smatrajući ih paganskim i idolatarijskim te nespojivim sa njihovim tumačenjem islama.

Upravo na tom mestu gde su vršene javne egzekucije, na prostoru antičkog rimskog teatra u Palmiri, prošle nedelje odjeknuli su zvuci ruske filharmonije u znak pijeteta prema žrtvama terorizma. Simbolika je bila jaka, toliko jaka da nikoga nije ostavila ravnodušnim. Neki su pritom ostali nemi,nekima je srce zaigralo od ponosa a neke je za srce i ujela. Da je do ovih poslednjih, Palmire danas verovatno ne bi ni bilo.

 

U svom govoru na konferenciji za štampu održanoj posle koncerta, ambasador Srbije pri Unesku, Darko Tanasković je izjavio:„Ovo je veoma važan momenat jer predstavlja početak obnove arheološkog grada Palmire. Mi smo se ovde okupili da preduzmemo neophodne mere u ime Uneska za restauraciju Palmire u cilju pronalaženja svetskog identiteta, pamćenja i istorije koju terorizam pokušava da uništi. Palmira je pretrpela veliku štetu“-dodao je-„ali mi imamo važnu priliku da je obnovimo, da je vratimo u prvobitno stanje i to je suština naše misije sada.“(5.5.2016,SANA)

Ova trijumfalna pobeda civilizacije nad silama tame i zla predstavlja samo početak jedne duge borbe koja će se voditi za dobrobit celog čovečanstva, a koje snagu za tu borbu može crpeti jedino iz sopstvenih korena, sopstvene  tradicije i istorije. Često smo, međutim, svedoci da današnji kreatori globalnih prilika uporno prekrajaju tuđu istoriju po sopstvenoj meri, a da ni svoju ne poznaju ili su je se već davno odrekli. Zato je Palmira i stradala i zato se i mora ponovo podići. Do tada, ne zaboravimo one koji su u naše ime stražarili i stražare na branicima civilizacije.

ČLANAK SU OBJAVILI  NOVI STANDARD I VIDOVDAN

 

(UMERENI) POLITIČKI ISLAM DEO EVROPSKE BUDUĆNOSTI

Na prošlogodišnjoj konferenciji za štampu pod nazivom „Poziv Evropi-islam u Evropi“ (24.06.2015. Brisel) Visoki predstavnik EU za spoljnju politiku i bezbednost, Federika Mogerini, izjavila je da je ideja sukoba između islama i Zapada obmana za javnost. „Islam ima mesto u našem zapadnom društvu“-rekla je tada Mogerini-„Islam pripada Evropi…i ne bojim se da kažem da politički islam treba da bude deo šire slike.“ Tadašnja njena izjava u potpunosti je odslikavala dominantno mišljenje zapadnog političkog establišmenta, a koje je proisteklo prevashodno iz potrebe kreiranja „novog Bliskog istoka“- iznova po meri zapadnih centara moći.

ZAPADNA VIZIJA „NOVOG BLISKOG ISTOKA“

Zapadna vizija „novog Bliskog istoka“ proistekla je prvenstveno iz potrebe za osiguravanjem izvora i pravaca protoka energenata kao i obezbeđivanjem nesmetanog ulaska zapadnog kapitala na bliskoistočno tržište. Realizacija ovog projekta zahtevala je slamanje arapskog socijalizma, sistema koji nije mogao da odgovori potrebama savremenog globalnog sveta. Posle zvaničnog prekida dotadašnjeg savezništva sa ekstremnim islamističkim organizacijama i pokretima (Al Kaida, Talibani)  koje je na kraju rezultiralo objavom „globalnog rata protiv terorizma“ 2001.godine, američka administracija svoju pažnju, a i pozamašna finansijska sredstva, usmerila  ka umerenim islamističkim organizacijama videći u njima nove saveznike za ostvarivanje svojih geostrateških i geopolitičkih ciljeva.

Najznačajnija od njih bila je ujedno i najstarija, kontroverzna organizacija „Muslimanska braća“ osnovana još daleke 1928. godine u Egiptu inače veoma rasprostranjena i dobro ukorenjena u muslimanska društva širom Bliskog istoka.Identifikujući sedamnaest ovakvih umereno islamističkih organizacija američka administracija je otpočela pregovore sa njima sredinom 2002.godine u čemu joj se kasnije pridružila i EU odlukom donetom na sastanku ministara spoljnjih poslova 2005. god. u Luksemburgu, a na predlog Velike Britanije i Danske. Zapad je bio uveren u saradnju sa političkim islamom.

Podsticaj ovakvoj odluci dala je i studija autorke Šeril Benard pod nazivom „Civilni demokratski islam“ (RAND, 2003) u kojoj se detaljno analiziraju koristi saradnje sa umereno islamističkim snagama koje se ne suprotstavljaju međureligijskom dijalogu i nisu antizapadno orijentisane. Dobar deo američkog političkog establišmenta bio je uveren da su određeni delovi programa ovih organizacija prihvatljivi a da se pojedini delovi daju „popraviti“ putem stalnog dijaloga. Pri tome je upravo Turska sa Erdoganovom AKP na čelu države bila primer liberalne i  demokratske umereno islamističke partije koja je zemlju vodila ka Evropskoj uniji. Međutim, niko u  to vreme nije najavljivao da će te organizacije koje su proteklih pedesetak godina bile proganjane i ugnjetavane od strane arapskih sekularnih režima upravo na zahtev Zapada, samo neku godinu kasnije preuzeti vlast širom islamskog sveta.

Uvod u realizaciju nove američke vizije Bliskog istoka predstavljale su pažljivo organizovane i vođene revolucije tzv. „arapskog proleća“ predstavljene kao prodemokratski spontani narodni pokreti. U suštini bile su to sunitske islamske revolucije koje su sa bliskoistočne scene počistile sve sekularne režime, razorile države koje su stajale na putu zapadnim interesima pri čemu su izazvale sektaška, verska krvoprolića, verske progone, talase izbeglica i na kraju stvorile pretpostavke za jačanje i širenje ekstremnih islamističkih  pokreta i nastanak Islamske države.

DOBRODOŠLICA POLITIČKOM ISLAMU U EVROPI

Upravo u svetlu ove najnovije zapadne političke intervencije na Bliskom istoku treba shvatiti izjavu Federike Mogerini o dobrodošlici političkom islamu u Evropi.

Sadašnja zvanična i važeća zapadna politička podrška umereno islamističkim snagama na Bliskom istoku dala je vetar u leđa aktivizmu islamističkih organizacija u Evropi usmerenom prevashodno ka preoblikovanju evropskog društva u skladu sa islamskim vrednostima. Međunarodni institut za bliskoistočna i balkanska pitanja iz Ljubljane navodi da je danas većina islamskih  kulturnih i školskih centara širom Evrope pod posrednom ili neposrednom kontrolom „Muslimanske braće“ čija je krovna organizacija Federacija islamskih organizacija i nalazi se u Velikoj Britaniji. Poznato je pritom da se islamisti prvenstveno oslanjaju na politička, socijalna i obrazovna sredstva u cilju islamizacije društva kao preduslova islamske vlasti. Da su u tom pogledu islamisti postigli određene rezultate svedoči i izjava  bivšeg pripadnika „Muslimanske braće“, pisca i islamologa, Ahmeda Mansura, da je danas  „za mnoge muslimane u Nemačkoj islam njihov jedini identitet“.S druge strane, ekstremne islamističke terorističke organizacije koje svoju ideološku platformu vide u Islamskoj državi zahvaljujući sredstvima napredne komunikacije šire svoju propagandu i redukovano, ekstremno tumačenje islama među otuđenom evropskom muslimanskom omladinom. Jasan pokazatelj pojačane radikalizacije muslimana u Evropi predstavlja i ogroman broj tzv. „Alahovih ratnika“ koji se danas bore pod zastavom Islamske države a koji su evropski državljani ili rezidenti.

LIBERALNO DEMOKRATSKA DRŽAVA NEMA ODGOVOR

Suze Federike Mogerini nakon terorističkog napada u Briselu pokazale su da je u susretu sa političkim islamom liberalno demokratska država ostala bez odgovora. Stalnim poražavajućim ustupcima pred sve eksplicitnijim zahtevima islamista Evropa klizi putem „tihe“ islamizacije a da toga većina njene političke elite još uvek nije svesna. Nasuprot tome stalno se izražava bojazan da bi se preduzimanjem značajnijih mera u pogledu suzbijanja rastuće radikalizacije među evropskim muslimanima pogodilo u ono što se u drugom religijskom i pravnom kontekstu smatra religijskim pravom ili moranjem. Raznim kvazinaučnim teorijama nastoji se relativizovati sama suština islamizma kao ideologije zasnovane na političkoj interpretaciji islama koja insistira na tome da islam nije samo vera već i politički sistem i shodno tome traga za uspostavljanjem islamske države zasnovane na islamskom pravu ili šerijatu. U tom smislu suštinske razlike između umerenih i radikalnih islamista nema jer svaka vera pa tako i islam poziva na mir i toleranciju a svaka (zlo)upotreba vere u političke svrhe može biti samo kontraproduktivna i na kraju opasna.

Istorijska je činjenica da su bezmalo svi današnji  militantni islamistički pokreti rođeni u krilu „Muslimanske braće“-od najpoznatije Al Kaide pa nadalje. I talibanski pokret se pojavio u Avganistanu kao umerena islamistička snaga koju su podržale SAD u borbi protiv tadašnjeg SSSR-a da bi po preuzimanju vlasti prerastao u ekstremni islamistički pokret poznat po svojoj do tada nezapamćenoj surovosti.

Erdoganova AKP tokom ove bliskoistočne krize polako pokazuje svoje „demokratsko“ i „liberalno“ lice- od podrške ID, preko brutalnog obračuna sa Kurdima i poslednjim laičkim recidivima u državi  do toga da je na kraju primorala i nemačku kancelarku A.Merkel da povuče poteze u pravcu gušenja slobode govora u svojoj zemlji.  Najnovija inicijativa vlade Republike Turske o uvođenju verskog ustava dovoljno govori o tome u kom pravcu islamisti vode ovu državu. Izjava predsednika turskog parlamenta Ismaila Kahramana „da pretežno muslimanska zemlja mora da ima verski ustav“ izazvala je proteste u državi pa se strahuje da bi lako moglo doći do građanskog rata jer je jedan broj islamista spreman da uzme oružje u ruke kako bi svoju nameru i ostvario.

Sve dok evropski politički establišment ne bude shvatio da je upravo politički islam taj koji koči integraciju muslimanskih pridošlica u evropska društva značajnijeg pomaka u ovom pogledu jednostavno ne može biti. Odgovore na pitanja da li se ovde radi o nestručnosti, neznanju ili ideološkom slepilu odavno je dao dalekovidi D. Kalajić u svojoj „Evropskoj ideologiji“ govoreći da je reč o „svesnim ili nesvesnim pobornicima podvrgavanja Evrope „novom svetskom poretku“, odnosno silama političkog mondijalizma, ekonomskog globalizma i društvenog multikulturalizma, što skupa čini poslednji agonični avatar angloameričkog, atlantskog kolonijalizma i liberalnog kapitalizma.“

TEKST SU OBJAVILI:  NOVI STANDARD,  VIDOVDAN,  SRBIN INFO  I EVROAZIJA INFO

 

 

 

 

ZAŠTO EVROPA NEMA OGOVOR NA ISLAMSKI TERORIZAM

Pod udarom ozbiljne ekonomske krize i talasa miliona izbeglica sa Bliskog istoka, Evropa se u prvim decenijama 21. veka suočava i sa fenomenom islamskog terorizma, čijem se jenjavanju kraj ne nadzire. Medijski izveštaji o terorističkim napadima širom Evrope, usmereni prevashodno na pojavne oblike samih terorističkih akata-što će reći počinioce, oružje, njegovo poreklo te na posletku same žrtve-samo dodatno zamagljuju suštinu problema. Javna debata o suštinskim pitanjima, uzrocima,posledicama i odgovarajućim rešenjima stavljena je u drugi plan. Česti pokušaji da se problemi neintegrisanih muslimanskih zajednica širom Evrope (Molenbek, London, Marsej, predgrađa Pariza)- oličeni u tzv.“šerijatskim enklavama“, iz kojih uglavnom danas i potiču počinioci stravičnih napada-objasne sa isključivo sociološke tačke gledišta, neravnopravnošću i siromaštvom svakako jesu istiniti i korisni, ali ne i potpuni i dovoljni. Česte izjave evropskih zvaničnika da se „sa terorom mora živeti“ ukazuju samo na činjenicu da Evropa trenutno nema odgovore ni rešenja za postojeće probleme.

Na neophodnost davanja jasnih i preciznih odgovora putem javne debate ukazuje i hrvatski politikolog Mirjana Kasapović (Globus, 2016). Polazeći od same definicije Islamske države kao verske terorističke organizacije, koja, kao i svaka druga u istoriji, ima svoje proklamovane političke ciljeve- što je u ovom slučaju uspostavljanje kaliata po uzoru na prvu Muhamedovu državu- Kasapovićeva pored ostalog podvlači i neophodnost određivanja i njenih političkih ciljeva u Evropi putem poruka koje šalje svojim terorističkim napadima. Prema njenom mišljenju postoje dva osnovna cilja: prvi cilj je osveta za stogodišnju pogrešnu politiku Zapada na Bliskom istoku koju su do Drugog svetskog rata vodile Velika Britanija i Francuska, a nakon njega prvenstveno SAD. Drugi cilj je poruka upućena muslimanskim zajednicama u Evropi da preoblikuju društvo u skladu sa islamskim vrednostima.

Da je ova hrvatska analitičarka u pravu uverićemo se jednostavnim pogledom unazad, rukovodeći se istorijskim činjenicama. Nakon poraza Osmanlijskog carstva, Velika Britanija i Francuska su na bivšim osmanlijskim teritorijama takoreći lenjirom iscrtavale granice novih država pretvarajući ih u svoje kolonije i ne vodeći računa pritom o verskoj i etničkoj strukturi stanovništva, što je rezultiralo dugogodišnjim tinjajućim tenzijama i netrpeljivošću. Posle Drugog svetskog rata, izašavši iz njega kao jedan od pobednika, primat na Bliskom istoku su preuzele SAD, instalirajući marionetske, poslušničke, prozapadne režime koji nisu imali istinsko uporište u narodu.Podstičući pritom sukobe i ratove među tamošnjim življem, uz snažnu proizraelsku politiku, lako su ostvarivale svoje geopolitičke interese. Odbacujući nametnute zapadne koncepte društvenog uređenja poput kapitalizma ili socijalizma i odupirući se neoimperijalističkim težnjama Zapada, islamski svet je sve više počeo da se okuplja oko islamističkih programa i platformi videći u njima put ka budućnosti zasnovan na sopstvenoj kulturi i tradiciji.

Pod naletom globalizacije sve su jače počeli da ističu svoj identitet, a zapadnu politiku da karakterišu kao nasilničku i tlačiteljsku, što je rezultiralo pojavom antiamerikanizma, a potom i antizapadnjaštva uopšte. Potpirivanjem Arapskog proleća sa Zapada-čiji su motivi bili prevashodno ekonomske prirode, odnosno ovladavanje prirodnim resursima, a sve pod plaštom demokratizacije-opozicione političke snage sa islamističkom ideologijom su se domogle vlasti uz pomoć SAD, koje su u njima videle nove saveznike za ostvarivanje sopstvenih interesa. Takva neodgovorna, bahata i nadasve duboko protivrečna politika danas se sveti Zapadu, a trenutno ponajviše Evropi, i to u vidu krvavih slika na ulicama evropskih metropola ostavljajući za sobom stotine nevinih žrtava.

Što se tiče drugog cilja Islamske države u Evropi-preoblikovanja evropskog društva u skladu sa islamskim vrednostima- može se reći da ova poruka itekako nailazi na prijem među evropskim muslimanima. O tome svedoče sve češći i glasniji zahtevi muslimanskih zajednica da se u ustave evropskih država unesu odredbe šerijatskog prava (što je Velika Britanija već učinila), zatim traženje dozvola za izgradnju džamija i islamskih centara, otvaranje sala za molitvu u javnim ustanovama, prilagođavanje menija u javnim menzama itd.

U prilog tome svedoči i izjava italijanskog konvertita i poslanika u Evropskom parlamentu , Magdija Alama, koji je nedavno u javnost izneo rezultate istraživanja prema kome svaki četvrti musliman danas u Evropi prećutno odobrava terorističke napade. O šerijatskim enklavama širom Evrope danas se veoma retko ili nimalo govori, o činjenici da ne priznaju ustavne poretke država u kojima žive, čime ih direktno potkopavaju, kao i o tome da unutar njih bezbednosne strukture skoro da i nemaju pristupa. O četvrti Molenbek nek smo nedavno mogli više da čujemo i saznamo, tek nakon terorističkih napada u Parizu i Briselu.

Kao posledica svega toga te dodatnog priliva ogromnog broja izbeglica islamske veroispovesti u Evropu, među pripadnicima ne samo evropskih već i drugih naroda koji u njoj žive primećuje se rastuća ksenofobija i islamofobija, koje se ogledaju u sve većoj popularnosti desničarskih organizacija i partija, ali sve češćim antimigrantskim protestima, što smo nedavno mogli videti u Švedskoj i Nemačkoj. To samo govori da je među građanima prisutan strah, koji neminovno vodi daljem zaoštravanju situacije, kao i to da Evropa ne raspolaže potrebnim mehanizmima kojima bi zaštitila čast i dostojanstvo svojih građana. Na to će i jedna i druga strana prirodno odgovoriti daljom homogenizacijom i polarizacijom, pa i mogućim sukobima.

I sama preživljavajući krizu identiteta pod naletom globalizacije -koja po svojoj prirodi teži da rastoči svaki identitet- Evropa je, ne želeći da se odrekne sopstvene istorije, kulture i tradicije a pritisnuta idealom otvorenog društva, ostala zarobljena između starog i novog i- što je najgore- bez odgovora. Politička elita potčinjena dogmi „političke korektnosti“ aktuelne probleme samo sve dublje gura pod tepih i sama doprinoseći ionako teškoj situaciji. Samo realnim i otvorenim pristupom problemima, priznavanjem sopstvenih grešaka i odgovornijom politikom koja zahteva širok međunarodni konsenzus pri identifikovanju terorističkih organizacija koje su za pojedine međunarodne subjekte još uvek „borci za slobodu“, te povratkom na sopstveni put samospoznaje naspram tuđeg i nepripadajućeg, Evropa će uspeti da pronađe mehanizme neophodne za mirnu koegzistenciju svih naroda koji u njoj žive.

TEKST JE OBJAVIO INTERNET MAGAZIN NOVI STANDARD

 

POIGRAVANJE ISLAMOM NA BALKANU

Poslednjih par dana često smo u domaćoj javnosti mogli slušati, kako državne funkcionere, tako i analitičare, u raspravama vezanim za teroristički napad u Briselu. Međutim, mali broj njih se, poput Stevana Gajića, istraživača Instituta za evropske studije ili, pak, Aleksandra Pavića iz Fonda strateške kulture odvažio da iznese činjenice i kaze da koreni islamskog terorizma u Evropi vode poreklo sa Balkana i ratnih sukoba ’90-tih godina kao posledica pogubne politike zapadnih zemalja na ovim prostorima.

Tadašnjom odlukom međunarodne zajednice da podrži muslimanski faktor na Balkanu u ostvarivanju bošnjačkih (kasnije i albanskih) državotvornih interesa, svesno se zanemarivala i previđala islamistička ideološka matrica Stranke demokratske akcije sa Alijom Izetbegovićem na čelu kao i bivšim reis-ul-ulemom Mustafom Cerićem koji je i sam bio jedan od njenih osnivača. Sami počeci islamizma na ovom prostoru vezuju se za pojavljivanje Izetbegovićeve Islamske deklaracije ’70-tih godina prošlog veka, političkog programa utemeljenog na dve pretpostavke: islamskom društvu i islamskoj vlasti. Dolaskom ove stranke na vlast u BiH na prvim višestranačkim izborima ’90-te godine njena islamistička ideologija je brzo postala jasno vidljiva uvođenjem verskih obeležja na političkim mitinzima i njihovim otpočinjanjem islamskim pozdravima.Prećutnim davanjem zelenog svetla Izetbegoviću od strane SAD za dovođenje mudžahida sa Bliskog istoka preko Hrvatske u Bosnu, nepovratno je izmenjena bosanskohercegovačka religijska panorama utirući put tako nosiocima neosalafitskih ideja odn. jednom ortodoksnom i opasno netolerantnom tumačenju islama. Zapad je bio dobro upoznat sa Izetbegovićevim apelima islamskom svetu za pomoć „braći po veri“ na Balkanu što je rezultiralo dolaskom mnogobrojnih „humanitarnih“ islamskih organizacija sa ogromnim finansijskim sredstvima na raspolaganju koja su stizala uglavnom od strane Saudijske Arabije, a čija se misija nije svodila samo na dobrotvorne akcije već i na projekat obnove bosanskog, a i šire, balkanskog islama.

Završetkom rata u BiH i potpisivanjem Dejtonskog sporazuma ’95. godine, a naročito nakon terorističkog napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 2001. godine i objave „globalnog rata protiv terorizma“ SAD su vršile pritisak na bosanskohercegovačke vlasti da se reše mudžahida na svojoj teritoriji. Ubrzo su izručena dva Alžirca za koje se sumnjalo da su povezani sa pomenutim napadom, a ostali su nastavili da žive u BiH teritorijalizovani na području srednje Bosne u tzv.“islamskim emiratima“ sa uredno dobijenim državljanstvom na osnovu zasluga u ratu čime su postavljeni temelji BiH kao odskočnoj dasci radikalnom islamu u Evropi. Odatle potom sledi njihovo širenje na područje Sandžaka i Kosmeta i dalje bujanje pod patronatom SAD i NATO pakta. Dževad Galijašević, stručnjak za borbu protiv terorizma, u svojim izjavama analitički ukazuje da „kada se islamističke strukture razvijaju one se nepovratno razvijaju“ i da „skoro nigde nije zabeležen njihov povratak unazad…već obično bivaju, pre ili kasnije, priznate kao legitimne političke partije od strane Zapada.“ Galijašević takođe procenjuje broj sledbenika neosalafitskih ideja na ovoim prostorima na oko 100 000, od čega je oko 5 000 njih  ratovalo ili trenutno ratuje na Bliskom istoku. Česta posredna ili neposredna povezanost lica iz BiH ili Kosmeta danas sa skoro svim terorističkim napadima u Evropi samo je rezultat pogubne politike koju na ovim prostorima EU i Amerika i dalje slepo slede.

Niko ovih dana u domaćoj javnosti i ne pominje islamističko delovanje muftije Zukorlića po Sandžaku koji svoju versku funkciju po potrebi „zamrzava“ i „odmrzava“ vodeći verska lica po političkim skupovima i tribinama. Tako je počelo i u Bosni… S obzirom na to da su se bosanskohercegovački panislamisti svojevremeno pobrinuli da usvajanjem nacionalnog imena Bošnjak  apsolutizuju upravo njegovu islamsku komponentu, kao glavno uporište bošnjačkog nacionalnog identiteta, otvorili su put manipulisanju religije u političke svrhe što sa sobom nosi opasnost da se uvek napad na islamističku ideologiju moze predstavljati kao napadna islam i muslimane.

U klimi nakon 11. septembra svetski poznat i priznat stručnjak u oblasti islamologije, B. Luis oprezno je upozoravao na taktičko upodobljavanje određenih islamističkih grupacija kao rezultat njihove nemogućnosti da se nose sa daleko nadmoćnijim neprijateljem i da su samo u iščekivanju povoljnijeg momenta za ispoljavanje svojih istinskih političkih stavova čemu samo dodatno ide na ruku postojeća podela na „dobre“ i „loše“ islamiste odn. prozapadnu i antizapadnu islamističku opciju, a koja je prisutna poslednjih godina u međunarodnim krugovima i čijih smo rezultata u vidu krvavih slika svakodnevni svedoci. Stoga je korisno podsetiti se reči našeg uglednog orijentaliste i diplomate D. Tanaskovića da je islam jedna transnacionalna, transkulturalna i transistorijska kategorija i da svako poigravanje sa ovom velikom svetskom religijom može dovesti do nesagledivih posledica.

TEKST JE  OBJAVIO  INTERNET MAGAZIN NOVI STANDARD

EVROPA JE U RATU

„Evropa je u ratu!“ izjavio je  francuski premijer Manuel Vals nakon terorističkog napada u Briselu. Nakon Njujorka i Vašingtona, usledili su Madrid, London, Moskva, Pariz a danas i Brisel, prestonica Evropske unije. Zapadna politika dvostrukih aršina primenjivana poslednjih godina širom sveta dala je svoje pogubne rezultate.

Podela islamista na „dobre“ i „loše“ te njihovo korišćenje kao jefinog oružja za ostvarivanje sopstvenih geopolitičkih interesa, što se moglo videti na primerima Avganistana, BiH, te tzv. „Arapskog proleća“, dovela je do stvaranja Islamske države kao i boraca za „islamsku stvar“ širom sveta. Italijanski novinar i poslanik u Evropskom parlamentu, Magdi Alam, nedavno je izneo u javnost rezultate istraživanja prema kojima svaki četvrti musliman u Evropi danas prećutno odobrava terorističke napade. Takođe, neopaženo je prošla i prošlogodišnja izjava pomalo zaboravljenog francuskog profesora i filozofa Danijela Šifera, data nakon terorističkog napada u Parizu, da „Evropa nije shvatila da se njena civilizacija branila na Balkanu ’90-tih godina“. Tada je Evropa, pod američkim patronatom, podržavajući muslimanski faktor u BiH i njihovo tadašnje rukovodstvo sa islamističkom ideologijom u biti zanemarila versku komponentu rata  što je kasnije rezultiralo prodorom islamista i njihovih ideja na Balkan i dalje u Evropu. Kao rezultat takve kratkovide evropske politike dans je Balkan bure baruta prepuno spavajućih terorističkih ćelija i regrutnih centara širom BiH, Kosmeta, Sandžaka, Makedonije, Bugarske i Albanije. Stalno tinjajuće žarište pod američkom kontrolom  kojim se Evropa drži u poslušnosti. Jer, prema rečima Dževada Galijaševića, člana Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala „kada se islamističke strukture razvijaju, one se nepovratno razvijaju. Gotovo nigde nije zabilježen povratak unazad ili pobjeda nad tim strukturama. Na kraju su zapadne vlade bile prinuđene na određenu kohabitaciju sa tim strukturama, da ih priznaju kao političku vlast što je i bio slučaj sa Fatahom, Hamasom i Hezbolahom.“

Tako je religijska  slika Balkana (a samim tim i Evrope) nepovratno izmenjena zarad ostvarivanja geopolitičkih interesa svetskih centara moći. Danas nas taj isti Zapad uči ideološkom multikulturalizmu sprovodeći ga „odozgo“, a o prirodnoj multikulturalnosti zasnovanoj na poštovanju i međusobnom uvažavanju različitosti i posebnosti koja je spontano tekla „odozdo“, mogao je da uči od nas koji smo, na manje ili više uspešan način, koegzistirali vekovima na ovom prostoru.

TEKST SU PRENELE INTERNET NOVINE SRBIN INFO

Neutralnost u korist NATO alijanse

Poslednjih meseci, a sve u duhu predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji, ponovo se u intelektualnoj, a i široj javnosti, pokreću teme od državnog, nacionalnog i strateškog značaja za našu zemlju. Potpisivanjem NSPA sporazuma sa NATO paktom u javnosti se otvorila oštra debata zasnovana na dihotomiji NATO-Rusija. Nije to prvi put da se srpska intelektualna i politička javnost deli, ali je to danas, čini se, više nego ikada potrebno i neophodno.

Potpisivanjem ovog, poslednjeg u nizu, sporazuma u okviru programa Partnerstvo za mir, saradnja između Republike Srbije i NATO alijanse je dovedena na najviši mogući nivo koji ne podrazumeva članstvo. Drzava Srbija se pritom obavezala na davanje prava prolaska NATO trupama preko njene teritorije, imunitet pred domaćim sudovima, korišćenje potrebne infrastrukture, saradnju u oblasti razmene poverljivih informacija, uništavanje zastarelog oružja i municije, a shodno tome i kupovinu novog, usaglašenog sa standardima Alijanse… Sve što nismo prihvatili ’90-tih godina, zbog čega smo ratovali, ginuli i na kraju bili bombardovani od te iste Alijanse ’99.god, potpisali smo u miru, korak po korak, a da nas niko nije ni pitao.

Politički nekorektno rečeno, vladajuća politička garnitura je faktički zaokružila proces kapitulacije države istovremeno se zaklinjući u Ustavom potvrđeni i sveproklamovani princip vojne neutralnosti. Upravo pomenuti princip vojne ( pa i političke) neutralnosti suštinski jeste najbolji i najispravniji put kojeg država Srbija mora i treba da se drži s obzirom na njen specifični geostrateški položaj. Potpisivanjem niza sporazuma sa Alijansom ovaj princip je ozbiljno doveden u pitanje svodeći se na praznu floskulu za unutarpolitičku upotrebu. Osim brojnih kritika na račun vlasti od strane fragmentirane srpske desnice mogu se čuti i različiti predlozi za rešavanje pomenutog pitanja koji se kreću od zahteva za poništavanjem svih dosadašnjih sporazuma sa NATO paktom pa do zahteva za sklapanjem istovetnog sporazuma sa Ruskom Federacijom. Istini za volju, sličan sporazum sa Rusijom čeka svoje vreme još od 2014. god. kada je trebalo da bude potpisan prilikom posete predsednika Putina Srbiji, a koji je volšebno povučen sa dnevnog reda u poslednjem momentu.

Evolucija situacije na međunarodnoj političkoj sceni u poslednjih petnaest godina dovela je do značajnih promena geopolitičkih okolnosti u svetu. Došlo je do vojnog, ekonomskog i ništa manje značajnog duhovnog preporoda Ruske Federacije koja se nametnula kao ozbiljan i nezaobilazan faktor u rešavanju svetskih pitanja i značajan subjekat u ostvarivanju svojih nacionalnih i strateških interesa. Ako je pre samo petnaestak godina izgledalo da evroatlantske integracije nemaju alternativu, što je i uslovilo opredeljenje Srbije u tom smeru, danas, u uslovima nove blokovske podele sveta, vojna (pa i politička) neutralnost jeste jedini mogući put koji Srbiji može doneti prosperitet i mirnu budućnost. Budući da je ovaj proklamovani princip dosadašnjim potpisanim vojnim sporazumima sa Alijansom potkopan, jedino što se u ovoj situaciji može uraditi jeste davanje istovetnih mogućnosti i privilegija i Rusko-srpskom humanitarnom centru stacioniranom u Nišu čime bi se makar formalno (jer RSHC pripada civilnom a ne vojnom sektoru) postigao princip preko potrebne i neophodne ravnoteže.

Koliko god da je Miloševićeva politika ’90-tih bila pogrešna, ništa manje nije pogrešna ni ova danas, u vremenu kada Amerika na čelu Alijanse sprovodi svetsku hegemoniju sejući užase širom sveta i odnoseći na stotine hiljada nevinih života. Izgleda da smo danas ponovo na pogrešnoj strani.

TEKST SU  OBJAVILE INTERNET NOVINE SRBIN INFO

NEUTRALNOST U KORIST NATO ALIJANSE