POIGRAVANJE ISLAMOM NA BALKANU

Poslednjih par dana često smo u domaćoj javnosti mogli slušati, kako državne funkcionere, tako i analitičare, u raspravama vezanim za teroristički napad u Briselu. Međutim, mali broj njih se, poput Stevana Gajića, istraživača Instituta za evropske studije ili, pak, Aleksandra Pavića iz Fonda strateške kulture odvažio da iznese činjenice i kaze da koreni islamskog terorizma u Evropi vode poreklo sa Balkana i ratnih sukoba ’90-tih godina kao posledica pogubne politike zapadnih zemalja na ovim prostorima.

Tadašnjom odlukom međunarodne zajednice da podrži muslimanski faktor na Balkanu u ostvarivanju bošnjačkih (kasnije i albanskih) državotvornih interesa, svesno se zanemarivala i previđala islamistička ideološka matrica Stranke demokratske akcije sa Alijom Izetbegovićem na čelu kao i bivšim reis-ul-ulemom Mustafom Cerićem koji je i sam bio jedan od njenih osnivača. Sami počeci islamizma na ovom prostoru vezuju se za pojavljivanje Izetbegovićeve Islamske deklaracije ’70-tih godina prošlog veka, političkog programa utemeljenog na dve pretpostavke: islamskom društvu i islamskoj vlasti. Dolaskom ove stranke na vlast u BiH na prvim višestranačkim izborima ’90-te godine njena islamistička ideologija je brzo postala jasno vidljiva uvođenjem verskih obeležja na političkim mitinzima i njihovim otpočinjanjem islamskim pozdravima.Prećutnim davanjem zelenog svetla Izetbegoviću od strane SAD za dovođenje mudžahida sa Bliskog istoka preko Hrvatske u Bosnu, nepovratno je izmenjena bosanskohercegovačka religijska panorama utirući put tako nosiocima neosalafitskih ideja odn. jednom ortodoksnom i opasno netolerantnom tumačenju islama. Zapad je bio dobro upoznat sa Izetbegovićevim apelima islamskom svetu za pomoć „braći po veri“ na Balkanu što je rezultiralo dolaskom mnogobrojnih „humanitarnih“ islamskih organizacija sa ogromnim finansijskim sredstvima na raspolaganju koja su stizala uglavnom od strane Saudijske Arabije, a čija se misija nije svodila samo na dobrotvorne akcije već i na projekat obnove bosanskog, a i šire, balkanskog islama.

Završetkom rata u BiH i potpisivanjem Dejtonskog sporazuma ’95. godine, a naročito nakon terorističkog napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 2001. godine i objave „globalnog rata protiv terorizma“ SAD su vršile pritisak na bosanskohercegovačke vlasti da se reše mudžahida na svojoj teritoriji. Ubrzo su izručena dva Alžirca za koje se sumnjalo da su povezani sa pomenutim napadom, a ostali su nastavili da žive u BiH teritorijalizovani na području srednje Bosne u tzv.“islamskim emiratima“ sa uredno dobijenim državljanstvom na osnovu zasluga u ratu čime su postavljeni temelji BiH kao odskočnoj dasci radikalnom islamu u Evropi. Odatle potom sledi njihovo širenje na područje Sandžaka i Kosmeta i dalje bujanje pod patronatom SAD i NATO pakta. Dževad Galijašević, stručnjak za borbu protiv terorizma, u svojim izjavama analitički ukazuje da „kada se islamističke strukture razvijaju one se nepovratno razvijaju“ i da „skoro nigde nije zabeležen njihov povratak unazad…već obično bivaju, pre ili kasnije, priznate kao legitimne političke partije od strane Zapada.“ Galijašević takođe procenjuje broj sledbenika neosalafitskih ideja na ovoim prostorima na oko 100 000, od čega je oko 5 000 njih  ratovalo ili trenutno ratuje na Bliskom istoku. Česta posredna ili neposredna povezanost lica iz BiH ili Kosmeta danas sa skoro svim terorističkim napadima u Evropi samo je rezultat pogubne politike koju na ovim prostorima EU i Amerika i dalje slepo slede.

Niko ovih dana u domaćoj javnosti i ne pominje islamističko delovanje muftije Zukorlića po Sandžaku koji svoju versku funkciju po potrebi „zamrzava“ i „odmrzava“ vodeći verska lica po političkim skupovima i tribinama. Tako je počelo i u Bosni… S obzirom na to da su se bosanskohercegovački panislamisti svojevremeno pobrinuli da usvajanjem nacionalnog imena Bošnjak  apsolutizuju upravo njegovu islamsku komponentu, kao glavno uporište bošnjačkog nacionalnog identiteta, otvorili su put manipulisanju religije u političke svrhe što sa sobom nosi opasnost da se uvek napad na islamističku ideologiju moze predstavljati kao napadna islam i muslimane.

U klimi nakon 11. septembra svetski poznat i priznat stručnjak u oblasti islamologije, B. Luis oprezno je upozoravao na taktičko upodobljavanje određenih islamističkih grupacija kao rezultat njihove nemogućnosti da se nose sa daleko nadmoćnijim neprijateljem i da su samo u iščekivanju povoljnijeg momenta za ispoljavanje svojih istinskih političkih stavova čemu samo dodatno ide na ruku postojeća podela na „dobre“ i „loše“ islamiste odn. prozapadnu i antizapadnu islamističku opciju, a koja je prisutna poslednjih godina u međunarodnim krugovima i čijih smo rezultata u vidu krvavih slika svakodnevni svedoci. Stoga je korisno podsetiti se reči našeg uglednog orijentaliste i diplomate D. Tanaskovića da je islam jedna transnacionalna, transkulturalna i transistorijska kategorija i da svako poigravanje sa ovom velikom svetskom religijom može dovesti do nesagledivih posledica.

TEKST JE  OBJAVIO  INTERNET MAGAZIN NOVI STANDARD

EVROPA JE U RATU

„Evropa je u ratu!“ izjavio je  francuski premijer Manuel Vals nakon terorističkog napada u Briselu. Nakon Njujorka i Vašingtona, usledili su Madrid, London, Moskva, Pariz a danas i Brisel, prestonica Evropske unije. Zapadna politika dvostrukih aršina primenjivana poslednjih godina širom sveta dala je svoje pogubne rezultate.

Podela islamista na „dobre“ i „loše“ te njihovo korišćenje kao jefinog oružja za ostvarivanje sopstvenih geopolitičkih interesa, što se moglo videti na primerima Avganistana, BiH, te tzv. „Arapskog proleća“, dovela je do stvaranja Islamske države kao i boraca za „islamsku stvar“ širom sveta. Italijanski novinar i poslanik u Evropskom parlamentu, Magdi Alam, nedavno je izneo u javnost rezultate istraživanja prema kojima svaki četvrti musliman u Evropi danas prećutno odobrava terorističke napade. Takođe, neopaženo je prošla i prošlogodišnja izjava pomalo zaboravljenog francuskog profesora i filozofa Danijela Šifera, data nakon terorističkog napada u Parizu, da „Evropa nije shvatila da se njena civilizacija branila na Balkanu ’90-tih godina“. Tada je Evropa, pod američkim patronatom, podržavajući muslimanski faktor u BiH i njihovo tadašnje rukovodstvo sa islamističkom ideologijom u biti zanemarila versku komponentu rata  što je kasnije rezultiralo prodorom islamista i njihovih ideja na Balkan i dalje u Evropu. Kao rezultat takve kratkovide evropske politike dans je Balkan bure baruta prepuno spavajućih terorističkih ćelija i regrutnih centara širom BiH, Kosmeta, Sandžaka, Makedonije, Bugarske i Albanije. Stalno tinjajuće žarište pod američkom kontrolom  kojim se Evropa drži u poslušnosti. Jer, prema rečima Dževada Galijaševića, člana Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala „kada se islamističke strukture razvijaju, one se nepovratno razvijaju. Gotovo nigde nije zabilježen povratak unazad ili pobjeda nad tim strukturama. Na kraju su zapadne vlade bile prinuđene na određenu kohabitaciju sa tim strukturama, da ih priznaju kao političku vlast što je i bio slučaj sa Fatahom, Hamasom i Hezbolahom.“

Tako je religijska  slika Balkana (a samim tim i Evrope) nepovratno izmenjena zarad ostvarivanja geopolitičkih interesa svetskih centara moći. Danas nas taj isti Zapad uči ideološkom multikulturalizmu sprovodeći ga „odozgo“, a o prirodnoj multikulturalnosti zasnovanoj na poštovanju i međusobnom uvažavanju različitosti i posebnosti koja je spontano tekla „odozdo“, mogao je da uči od nas koji smo, na manje ili više uspešan način, koegzistirali vekovima na ovom prostoru.

TEKST SU PRENELE INTERNET NOVINE SRBIN INFO

Neutralnost u korist NATO alijanse

Poslednjih meseci, a sve u duhu predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji, ponovo se u intelektualnoj, a i široj javnosti, pokreću teme od državnog, nacionalnog i strateškog značaja za našu zemlju. Potpisivanjem NSPA sporazuma sa NATO paktom u javnosti se otvorila oštra debata zasnovana na dihotomiji NATO-Rusija. Nije to prvi put da se srpska intelektualna i politička javnost deli, ali je to danas, čini se, više nego ikada potrebno i neophodno.

Potpisivanjem ovog, poslednjeg u nizu, sporazuma u okviru programa Partnerstvo za mir, saradnja između Republike Srbije i NATO alijanse je dovedena na najviši mogući nivo koji ne podrazumeva članstvo. Drzava Srbija se pritom obavezala na davanje prava prolaska NATO trupama preko njene teritorije, imunitet pred domaćim sudovima, korišćenje potrebne infrastrukture, saradnju u oblasti razmene poverljivih informacija, uništavanje zastarelog oružja i municije, a shodno tome i kupovinu novog, usaglašenog sa standardima Alijanse… Sve što nismo prihvatili ’90-tih godina, zbog čega smo ratovali, ginuli i na kraju bili bombardovani od te iste Alijanse ’99.god, potpisali smo u miru, korak po korak, a da nas niko nije ni pitao.

Politički nekorektno rečeno, vladajuća politička garnitura je faktički zaokružila proces kapitulacije države istovremeno se zaklinjući u Ustavom potvrđeni i sveproklamovani princip vojne neutralnosti. Upravo pomenuti princip vojne ( pa i političke) neutralnosti suštinski jeste najbolji i najispravniji put kojeg država Srbija mora i treba da se drži s obzirom na njen specifični geostrateški položaj. Potpisivanjem niza sporazuma sa Alijansom ovaj princip je ozbiljno doveden u pitanje svodeći se na praznu floskulu za unutarpolitičku upotrebu. Osim brojnih kritika na račun vlasti od strane fragmentirane srpske desnice mogu se čuti i različiti predlozi za rešavanje pomenutog pitanja koji se kreću od zahteva za poništavanjem svih dosadašnjih sporazuma sa NATO paktom pa do zahteva za sklapanjem istovetnog sporazuma sa Ruskom Federacijom. Istini za volju, sličan sporazum sa Rusijom čeka svoje vreme još od 2014. god. kada je trebalo da bude potpisan prilikom posete predsednika Putina Srbiji, a koji je volšebno povučen sa dnevnog reda u poslednjem momentu.

Evolucija situacije na međunarodnoj političkoj sceni u poslednjih petnaest godina dovela je do značajnih promena geopolitičkih okolnosti u svetu. Došlo je do vojnog, ekonomskog i ništa manje značajnog duhovnog preporoda Ruske Federacije koja se nametnula kao ozbiljan i nezaobilazan faktor u rešavanju svetskih pitanja i značajan subjekat u ostvarivanju svojih nacionalnih i strateških interesa. Ako je pre samo petnaestak godina izgledalo da evroatlantske integracije nemaju alternativu, što je i uslovilo opredeljenje Srbije u tom smeru, danas, u uslovima nove blokovske podele sveta, vojna (pa i politička) neutralnost jeste jedini mogući put koji Srbiji može doneti prosperitet i mirnu budućnost. Budući da je ovaj proklamovani princip dosadašnjim potpisanim vojnim sporazumima sa Alijansom potkopan, jedino što se u ovoj situaciji može uraditi jeste davanje istovetnih mogućnosti i privilegija i Rusko-srpskom humanitarnom centru stacioniranom u Nišu čime bi se makar formalno (jer RSHC pripada civilnom a ne vojnom sektoru) postigao princip preko potrebne i neophodne ravnoteže.

Koliko god da je Miloševićeva politika ’90-tih bila pogrešna, ništa manje nije pogrešna ni ova danas, u vremenu kada Amerika na čelu Alijanse sprovodi svetsku hegemoniju sejući užase širom sveta i odnoseći na stotine hiljada nevinih života. Izgleda da smo danas ponovo na pogrešnoj strani.

TEKST SU  OBJAVILE INTERNET NOVINE SRBIN INFO

NEUTRALNOST U KORIST NATO ALIJANSE