(UMERENI) POLITIČKI ISLAM DEO EVROPSKE BUDUĆNOSTI

Na prošlogodišnjoj konferenciji za štampu pod nazivom „Poziv Evropi-islam u Evropi“ (24.06.2015. Brisel) Visoki predstavnik EU za spoljnju politiku i bezbednost, Federika Mogerini, izjavila je da je ideja sukoba između islama i Zapada obmana za javnost. „Islam ima mesto u našem zapadnom društvu“-rekla je tada Mogerini-„Islam pripada Evropi…i ne bojim se da kažem da politički islam treba da bude deo šire slike.“ Tadašnja njena izjava u potpunosti je odslikavala dominantno mišljenje zapadnog političkog establišmenta, a koje je proisteklo prevashodno iz potrebe kreiranja „novog Bliskog istoka“- iznova po meri zapadnih centara moći.

ZAPADNA VIZIJA „NOVOG BLISKOG ISTOKA“

Zapadna vizija „novog Bliskog istoka“ proistekla je prvenstveno iz potrebe za osiguravanjem izvora i pravaca protoka energenata kao i obezbeđivanjem nesmetanog ulaska zapadnog kapitala na bliskoistočno tržište. Realizacija ovog projekta zahtevala je slamanje arapskog socijalizma, sistema koji nije mogao da odgovori potrebama savremenog globalnog sveta. Posle zvaničnog prekida dotadašnjeg savezništva sa ekstremnim islamističkim organizacijama i pokretima (Al Kaida, Talibani)  koje je na kraju rezultiralo objavom „globalnog rata protiv terorizma“ 2001.godine, američka administracija svoju pažnju, a i pozamašna finansijska sredstva, usmerila  ka umerenim islamističkim organizacijama videći u njima nove saveznike za ostvarivanje svojih geostrateških i geopolitičkih ciljeva.

Najznačajnija od njih bila je ujedno i najstarija, kontroverzna organizacija „Muslimanska braća“ osnovana još daleke 1928. godine u Egiptu inače veoma rasprostranjena i dobro ukorenjena u muslimanska društva širom Bliskog istoka.Identifikujući sedamnaest ovakvih umereno islamističkih organizacija američka administracija je otpočela pregovore sa njima sredinom 2002.godine u čemu joj se kasnije pridružila i EU odlukom donetom na sastanku ministara spoljnjih poslova 2005. god. u Luksemburgu, a na predlog Velike Britanije i Danske. Zapad je bio uveren u saradnju sa političkim islamom.

Podsticaj ovakvoj odluci dala je i studija autorke Šeril Benard pod nazivom „Civilni demokratski islam“ (RAND, 2003) u kojoj se detaljno analiziraju koristi saradnje sa umereno islamističkim snagama koje se ne suprotstavljaju međureligijskom dijalogu i nisu antizapadno orijentisane. Dobar deo američkog političkog establišmenta bio je uveren da su određeni delovi programa ovih organizacija prihvatljivi a da se pojedini delovi daju „popraviti“ putem stalnog dijaloga. Pri tome je upravo Turska sa Erdoganovom AKP na čelu države bila primer liberalne i  demokratske umereno islamističke partije koja je zemlju vodila ka Evropskoj uniji. Međutim, niko u  to vreme nije najavljivao da će te organizacije koje su proteklih pedesetak godina bile proganjane i ugnjetavane od strane arapskih sekularnih režima upravo na zahtev Zapada, samo neku godinu kasnije preuzeti vlast širom islamskog sveta.

Uvod u realizaciju nove američke vizije Bliskog istoka predstavljale su pažljivo organizovane i vođene revolucije tzv. „arapskog proleća“ predstavljene kao prodemokratski spontani narodni pokreti. U suštini bile su to sunitske islamske revolucije koje su sa bliskoistočne scene počistile sve sekularne režime, razorile države koje su stajale na putu zapadnim interesima pri čemu su izazvale sektaška, verska krvoprolića, verske progone, talase izbeglica i na kraju stvorile pretpostavke za jačanje i širenje ekstremnih islamističkih  pokreta i nastanak Islamske države.

DOBRODOŠLICA POLITIČKOM ISLAMU U EVROPI

Upravo u svetlu ove najnovije zapadne političke intervencije na Bliskom istoku treba shvatiti izjavu Federike Mogerini o dobrodošlici političkom islamu u Evropi.

Sadašnja zvanična i važeća zapadna politička podrška umereno islamističkim snagama na Bliskom istoku dala je vetar u leđa aktivizmu islamističkih organizacija u Evropi usmerenom prevashodno ka preoblikovanju evropskog društva u skladu sa islamskim vrednostima. Međunarodni institut za bliskoistočna i balkanska pitanja iz Ljubljane navodi da je danas većina islamskih  kulturnih i školskih centara širom Evrope pod posrednom ili neposrednom kontrolom „Muslimanske braće“ čija je krovna organizacija Federacija islamskih organizacija i nalazi se u Velikoj Britaniji. Poznato je pritom da se islamisti prvenstveno oslanjaju na politička, socijalna i obrazovna sredstva u cilju islamizacije društva kao preduslova islamske vlasti. Da su u tom pogledu islamisti postigli određene rezultate svedoči i izjava  bivšeg pripadnika „Muslimanske braće“, pisca i islamologa, Ahmeda Mansura, da je danas  „za mnoge muslimane u Nemačkoj islam njihov jedini identitet“.S druge strane, ekstremne islamističke terorističke organizacije koje svoju ideološku platformu vide u Islamskoj državi zahvaljujući sredstvima napredne komunikacije šire svoju propagandu i redukovano, ekstremno tumačenje islama među otuđenom evropskom muslimanskom omladinom. Jasan pokazatelj pojačane radikalizacije muslimana u Evropi predstavlja i ogroman broj tzv. „Alahovih ratnika“ koji se danas bore pod zastavom Islamske države a koji su evropski državljani ili rezidenti.

LIBERALNO DEMOKRATSKA DRŽAVA NEMA ODGOVOR

Suze Federike Mogerini nakon terorističkog napada u Briselu pokazale su da je u susretu sa političkim islamom liberalno demokratska država ostala bez odgovora. Stalnim poražavajućim ustupcima pred sve eksplicitnijim zahtevima islamista Evropa klizi putem „tihe“ islamizacije a da toga većina njene političke elite još uvek nije svesna. Nasuprot tome stalno se izražava bojazan da bi se preduzimanjem značajnijih mera u pogledu suzbijanja rastuće radikalizacije među evropskim muslimanima pogodilo u ono što se u drugom religijskom i pravnom kontekstu smatra religijskim pravom ili moranjem. Raznim kvazinaučnim teorijama nastoji se relativizovati sama suština islamizma kao ideologije zasnovane na političkoj interpretaciji islama koja insistira na tome da islam nije samo vera već i politički sistem i shodno tome traga za uspostavljanjem islamske države zasnovane na islamskom pravu ili šerijatu. U tom smislu suštinske razlike između umerenih i radikalnih islamista nema jer svaka vera pa tako i islam poziva na mir i toleranciju a svaka (zlo)upotreba vere u političke svrhe može biti samo kontraproduktivna i na kraju opasna.

Istorijska je činjenica da su bezmalo svi današnji  militantni islamistički pokreti rođeni u krilu „Muslimanske braće“-od najpoznatije Al Kaide pa nadalje. I talibanski pokret se pojavio u Avganistanu kao umerena islamistička snaga koju su podržale SAD u borbi protiv tadašnjeg SSSR-a da bi po preuzimanju vlasti prerastao u ekstremni islamistički pokret poznat po svojoj do tada nezapamćenoj surovosti.

Erdoganova AKP tokom ove bliskoistočne krize polako pokazuje svoje „demokratsko“ i „liberalno“ lice- od podrške ID, preko brutalnog obračuna sa Kurdima i poslednjim laičkim recidivima u državi  do toga da je na kraju primorala i nemačku kancelarku A.Merkel da povuče poteze u pravcu gušenja slobode govora u svojoj zemlji.  Najnovija inicijativa vlade Republike Turske o uvođenju verskog ustava dovoljno govori o tome u kom pravcu islamisti vode ovu državu. Izjava predsednika turskog parlamenta Ismaila Kahramana „da pretežno muslimanska zemlja mora da ima verski ustav“ izazvala je proteste u državi pa se strahuje da bi lako moglo doći do građanskog rata jer je jedan broj islamista spreman da uzme oružje u ruke kako bi svoju nameru i ostvario.

Sve dok evropski politički establišment ne bude shvatio da je upravo politički islam taj koji koči integraciju muslimanskih pridošlica u evropska društva značajnijeg pomaka u ovom pogledu jednostavno ne može biti. Odgovore na pitanja da li se ovde radi o nestručnosti, neznanju ili ideološkom slepilu odavno je dao dalekovidi D. Kalajić u svojoj „Evropskoj ideologiji“ govoreći da je reč o „svesnim ili nesvesnim pobornicima podvrgavanja Evrope „novom svetskom poretku“, odnosno silama političkog mondijalizma, ekonomskog globalizma i društvenog multikulturalizma, što skupa čini poslednji agonični avatar angloameričkog, atlantskog kolonijalizma i liberalnog kapitalizma.“

TEKST SU OBJAVILI:  NOVI STANDARD,  VIDOVDAN,  SRBIN INFO  I EVROAZIJA INFO

 

 

 

 

ZAŠTO EVROPA NEMA OGOVOR NA ISLAMSKI TERORIZAM

Pod udarom ozbiljne ekonomske krize i talasa miliona izbeglica sa Bliskog istoka, Evropa se u prvim decenijama 21. veka suočava i sa fenomenom islamskog terorizma, čijem se jenjavanju kraj ne nadzire. Medijski izveštaji o terorističkim napadima širom Evrope, usmereni prevashodno na pojavne oblike samih terorističkih akata-što će reći počinioce, oružje, njegovo poreklo te na posletku same žrtve-samo dodatno zamagljuju suštinu problema. Javna debata o suštinskim pitanjima, uzrocima,posledicama i odgovarajućim rešenjima stavljena je u drugi plan. Česti pokušaji da se problemi neintegrisanih muslimanskih zajednica širom Evrope (Molenbek, London, Marsej, predgrađa Pariza)- oličeni u tzv.“šerijatskim enklavama“, iz kojih uglavnom danas i potiču počinioci stravičnih napada-objasne sa isključivo sociološke tačke gledišta, neravnopravnošću i siromaštvom svakako jesu istiniti i korisni, ali ne i potpuni i dovoljni. Česte izjave evropskih zvaničnika da se „sa terorom mora živeti“ ukazuju samo na činjenicu da Evropa trenutno nema odgovore ni rešenja za postojeće probleme.

Na neophodnost davanja jasnih i preciznih odgovora putem javne debate ukazuje i hrvatski politikolog Mirjana Kasapović (Globus, 2016). Polazeći od same definicije Islamske države kao verske terorističke organizacije, koja, kao i svaka druga u istoriji, ima svoje proklamovane političke ciljeve- što je u ovom slučaju uspostavljanje kaliata po uzoru na prvu Muhamedovu državu- Kasapovićeva pored ostalog podvlači i neophodnost određivanja i njenih političkih ciljeva u Evropi putem poruka koje šalje svojim terorističkim napadima. Prema njenom mišljenju postoje dva osnovna cilja: prvi cilj je osveta za stogodišnju pogrešnu politiku Zapada na Bliskom istoku koju su do Drugog svetskog rata vodile Velika Britanija i Francuska, a nakon njega prvenstveno SAD. Drugi cilj je poruka upućena muslimanskim zajednicama u Evropi da preoblikuju društvo u skladu sa islamskim vrednostima.

Da je ova hrvatska analitičarka u pravu uverićemo se jednostavnim pogledom unazad, rukovodeći se istorijskim činjenicama. Nakon poraza Osmanlijskog carstva, Velika Britanija i Francuska su na bivšim osmanlijskim teritorijama takoreći lenjirom iscrtavale granice novih država pretvarajući ih u svoje kolonije i ne vodeći računa pritom o verskoj i etničkoj strukturi stanovništva, što je rezultiralo dugogodišnjim tinjajućim tenzijama i netrpeljivošću. Posle Drugog svetskog rata, izašavši iz njega kao jedan od pobednika, primat na Bliskom istoku su preuzele SAD, instalirajući marionetske, poslušničke, prozapadne režime koji nisu imali istinsko uporište u narodu.Podstičući pritom sukobe i ratove među tamošnjim življem, uz snažnu proizraelsku politiku, lako su ostvarivale svoje geopolitičke interese. Odbacujući nametnute zapadne koncepte društvenog uređenja poput kapitalizma ili socijalizma i odupirući se neoimperijalističkim težnjama Zapada, islamski svet je sve više počeo da se okuplja oko islamističkih programa i platformi videći u njima put ka budućnosti zasnovan na sopstvenoj kulturi i tradiciji.

Pod naletom globalizacije sve su jače počeli da ističu svoj identitet, a zapadnu politiku da karakterišu kao nasilničku i tlačiteljsku, što je rezultiralo pojavom antiamerikanizma, a potom i antizapadnjaštva uopšte. Potpirivanjem Arapskog proleća sa Zapada-čiji su motivi bili prevashodno ekonomske prirode, odnosno ovladavanje prirodnim resursima, a sve pod plaštom demokratizacije-opozicione političke snage sa islamističkom ideologijom su se domogle vlasti uz pomoć SAD, koje su u njima videle nove saveznike za ostvarivanje sopstvenih interesa. Takva neodgovorna, bahata i nadasve duboko protivrečna politika danas se sveti Zapadu, a trenutno ponajviše Evropi, i to u vidu krvavih slika na ulicama evropskih metropola ostavljajući za sobom stotine nevinih žrtava.

Što se tiče drugog cilja Islamske države u Evropi-preoblikovanja evropskog društva u skladu sa islamskim vrednostima- može se reći da ova poruka itekako nailazi na prijem među evropskim muslimanima. O tome svedoče sve češći i glasniji zahtevi muslimanskih zajednica da se u ustave evropskih država unesu odredbe šerijatskog prava (što je Velika Britanija već učinila), zatim traženje dozvola za izgradnju džamija i islamskih centara, otvaranje sala za molitvu u javnim ustanovama, prilagođavanje menija u javnim menzama itd.

U prilog tome svedoči i izjava italijanskog konvertita i poslanika u Evropskom parlamentu , Magdija Alama, koji je nedavno u javnost izneo rezultate istraživanja prema kome svaki četvrti musliman danas u Evropi prećutno odobrava terorističke napade. O šerijatskim enklavama širom Evrope danas se veoma retko ili nimalo govori, o činjenici da ne priznaju ustavne poretke država u kojima žive, čime ih direktno potkopavaju, kao i o tome da unutar njih bezbednosne strukture skoro da i nemaju pristupa. O četvrti Molenbek nek smo nedavno mogli više da čujemo i saznamo, tek nakon terorističkih napada u Parizu i Briselu.

Kao posledica svega toga te dodatnog priliva ogromnog broja izbeglica islamske veroispovesti u Evropu, među pripadnicima ne samo evropskih već i drugih naroda koji u njoj žive primećuje se rastuća ksenofobija i islamofobija, koje se ogledaju u sve većoj popularnosti desničarskih organizacija i partija, ali sve češćim antimigrantskim protestima, što smo nedavno mogli videti u Švedskoj i Nemačkoj. To samo govori da je među građanima prisutan strah, koji neminovno vodi daljem zaoštravanju situacije, kao i to da Evropa ne raspolaže potrebnim mehanizmima kojima bi zaštitila čast i dostojanstvo svojih građana. Na to će i jedna i druga strana prirodno odgovoriti daljom homogenizacijom i polarizacijom, pa i mogućim sukobima.

I sama preživljavajući krizu identiteta pod naletom globalizacije -koja po svojoj prirodi teži da rastoči svaki identitet- Evropa je, ne želeći da se odrekne sopstvene istorije, kulture i tradicije a pritisnuta idealom otvorenog društva, ostala zarobljena između starog i novog i- što je najgore- bez odgovora. Politička elita potčinjena dogmi „političke korektnosti“ aktuelne probleme samo sve dublje gura pod tepih i sama doprinoseći ionako teškoj situaciji. Samo realnim i otvorenim pristupom problemima, priznavanjem sopstvenih grešaka i odgovornijom politikom koja zahteva širok međunarodni konsenzus pri identifikovanju terorističkih organizacija koje su za pojedine međunarodne subjekte još uvek „borci za slobodu“, te povratkom na sopstveni put samospoznaje naspram tuđeg i nepripadajućeg, Evropa će uspeti da pronađe mehanizme neophodne za mirnu koegzistenciju svih naroda koji u njoj žive.

TEKST JE OBJAVIO INTERNET MAGAZIN NOVI STANDARD