Pod udarom ozbiljne ekonomske krize i talasa miliona izbeglica sa Bliskog istoka, Evropa se u prvim decenijama 21. veka suočava i sa fenomenom islamskog terorizma, čijem se jenjavanju kraj ne nadzire. Medijski izveštaji o terorističkim napadima širom Evrope, usmereni prevashodno na pojavne oblike samih terorističkih akata-što će reći počinioce, oružje, njegovo poreklo te na posletku same žrtve-samo dodatno zamagljuju suštinu problema. Javna debata o suštinskim pitanjima, uzrocima,posledicama i odgovarajućim rešenjima stavljena je u drugi plan. Česti pokušaji da se problemi neintegrisanih muslimanskih zajednica širom Evrope (Molenbek, London, Marsej, predgrađa Pariza)- oličeni u tzv.“šerijatskim enklavama“, iz kojih uglavnom danas i potiču počinioci stravičnih napada-objasne sa isključivo sociološke tačke gledišta, neravnopravnošću i siromaštvom svakako jesu istiniti i korisni, ali ne i potpuni i dovoljni. Česte izjave evropskih zvaničnika da se „sa terorom mora živeti“ ukazuju samo na činjenicu da Evropa trenutno nema odgovore ni rešenja za postojeće probleme.
Na neophodnost davanja jasnih i preciznih odgovora putem javne debate ukazuje i hrvatski politikolog Mirjana Kasapović (Globus, 2016). Polazeći od same definicije Islamske države kao verske terorističke organizacije, koja, kao i svaka druga u istoriji, ima svoje proklamovane političke ciljeve- što je u ovom slučaju uspostavljanje kaliata po uzoru na prvu Muhamedovu državu- Kasapovićeva pored ostalog podvlači i neophodnost određivanja i njenih političkih ciljeva u Evropi putem poruka koje šalje svojim terorističkim napadima. Prema njenom mišljenju postoje dva osnovna cilja: prvi cilj je osveta za stogodišnju pogrešnu politiku Zapada na Bliskom istoku koju su do Drugog svetskog rata vodile Velika Britanija i Francuska, a nakon njega prvenstveno SAD. Drugi cilj je poruka upućena muslimanskim zajednicama u Evropi da preoblikuju društvo u skladu sa islamskim vrednostima.
Da je ova hrvatska analitičarka u pravu uverićemo se jednostavnim pogledom unazad, rukovodeći se istorijskim činjenicama. Nakon poraza Osmanlijskog carstva, Velika Britanija i Francuska su na bivšim osmanlijskim teritorijama takoreći lenjirom iscrtavale granice novih država pretvarajući ih u svoje kolonije i ne vodeći računa pritom o verskoj i etničkoj strukturi stanovništva, što je rezultiralo dugogodišnjim tinjajućim tenzijama i netrpeljivošću. Posle Drugog svetskog rata, izašavši iz njega kao jedan od pobednika, primat na Bliskom istoku su preuzele SAD, instalirajući marionetske, poslušničke, prozapadne režime koji nisu imali istinsko uporište u narodu.Podstičući pritom sukobe i ratove među tamošnjim življem, uz snažnu proizraelsku politiku, lako su ostvarivale svoje geopolitičke interese. Odbacujući nametnute zapadne koncepte društvenog uređenja poput kapitalizma ili socijalizma i odupirući se neoimperijalističkim težnjama Zapada, islamski svet je sve više počeo da se okuplja oko islamističkih programa i platformi videći u njima put ka budućnosti zasnovan na sopstvenoj kulturi i tradiciji.
Pod naletom globalizacije sve su jače počeli da ističu svoj identitet, a zapadnu politiku da karakterišu kao nasilničku i tlačiteljsku, što je rezultiralo pojavom antiamerikanizma, a potom i antizapadnjaštva uopšte. Potpirivanjem Arapskog proleća sa Zapada-čiji su motivi bili prevashodno ekonomske prirode, odnosno ovladavanje prirodnim resursima, a sve pod plaštom demokratizacije-opozicione političke snage sa islamističkom ideologijom su se domogle vlasti uz pomoć SAD, koje su u njima videle nove saveznike za ostvarivanje sopstvenih interesa. Takva neodgovorna, bahata i nadasve duboko protivrečna politika danas se sveti Zapadu, a trenutno ponajviše Evropi, i to u vidu krvavih slika na ulicama evropskih metropola ostavljajući za sobom stotine nevinih žrtava.
Što se tiče drugog cilja Islamske države u Evropi-preoblikovanja evropskog društva u skladu sa islamskim vrednostima- može se reći da ova poruka itekako nailazi na prijem među evropskim muslimanima. O tome svedoče sve češći i glasniji zahtevi muslimanskih zajednica da se u ustave evropskih država unesu odredbe šerijatskog prava (što je Velika Britanija već učinila), zatim traženje dozvola za izgradnju džamija i islamskih centara, otvaranje sala za molitvu u javnim ustanovama, prilagođavanje menija u javnim menzama itd.
U prilog tome svedoči i izjava italijanskog konvertita i poslanika u Evropskom parlamentu , Magdija Alama, koji je nedavno u javnost izneo rezultate istraživanja prema kome svaki četvrti musliman danas u Evropi prećutno odobrava terorističke napade. O šerijatskim enklavama širom Evrope danas se veoma retko ili nimalo govori, o činjenici da ne priznaju ustavne poretke država u kojima žive, čime ih direktno potkopavaju, kao i o tome da unutar njih bezbednosne strukture skoro da i nemaju pristupa. O četvrti Molenbek nek smo nedavno mogli više da čujemo i saznamo, tek nakon terorističkih napada u Parizu i Briselu.
Kao posledica svega toga te dodatnog priliva ogromnog broja izbeglica islamske veroispovesti u Evropu, među pripadnicima ne samo evropskih već i drugih naroda koji u njoj žive primećuje se rastuća ksenofobija i islamofobija, koje se ogledaju u sve većoj popularnosti desničarskih organizacija i partija, ali sve češćim antimigrantskim protestima, što smo nedavno mogli videti u Švedskoj i Nemačkoj. To samo govori da je među građanima prisutan strah, koji neminovno vodi daljem zaoštravanju situacije, kao i to da Evropa ne raspolaže potrebnim mehanizmima kojima bi zaštitila čast i dostojanstvo svojih građana. Na to će i jedna i druga strana prirodno odgovoriti daljom homogenizacijom i polarizacijom, pa i mogućim sukobima.
I sama preživljavajući krizu identiteta pod naletom globalizacije -koja po svojoj prirodi teži da rastoči svaki identitet- Evropa je, ne želeći da se odrekne sopstvene istorije, kulture i tradicije a pritisnuta idealom otvorenog društva, ostala zarobljena između starog i novog i- što je najgore- bez odgovora. Politička elita potčinjena dogmi „političke korektnosti“ aktuelne probleme samo sve dublje gura pod tepih i sama doprinoseći ionako teškoj situaciji. Samo realnim i otvorenim pristupom problemima, priznavanjem sopstvenih grešaka i odgovornijom politikom koja zahteva širok međunarodni konsenzus pri identifikovanju terorističkih organizacija koje su za pojedine međunarodne subjekte još uvek „borci za slobodu“, te povratkom na sopstveni put samospoznaje naspram tuđeg i nepripadajućeg, Evropa će uspeti da pronađe mehanizme neophodne za mirnu koegzistenciju svih naroda koji u njoj žive.
TEKST JE OBJAVIO INTERNET MAGAZIN NOVI STANDARD
Balkan 